1.Prvi pogled

Ovo je bilo doba dana kada sam zeleo da mogu da spavam.
Srednja skola.
Ili da li je pakao prava rec? Cak I da postoji neki nacin da se iskupim za svoje grehe,ovo bi moralo da se racuna u nekoj meri. Jednolicnost nije nesto na sta sam navikao; svaki dan se cinio sve vise monotonim nego prethodni.
Pretpostavljam da je ovo neka vrsta spavanja-ako spavanje predstavlja neaktivno stanje izmedju aktivnih perioda.
Poceo sam sa pukotinama u krecu u udaljenom uglu kafeterije,zamisljajuci na njima sare kojih nije bilo. Bio je to jedan nacin da iskljucim glasove koji su zuborili kao vodopad na reci u mojoj glavi.
Nekoliko stotina tih glasova sam ignorisao iz dosade.
Kada je u pitanju ljdski um,sve sam to pre vec cuo. Danas, sve misli su bile potrosene na uobicajenu dramu oko pridoslice u malu masu studenata. Trebalo mi je tako malo da ih sve dokucim. Video sam to novo lice kako se ponavlja iz misao u misao iz svakog ugla. Samo obucna ljudska devojka. Uzbudjenje oko njenog dolaska je bilo zamorno predvidivo-kao pokazivanje sjajnog predmeta detetu. Pola momaka-ovnova su se vec zamisljali zaljubljeni u nju,samo zato sto je bila nesto novo za gledanje. Potrudio sam se jace da ih iskljucim.
Jedina cetiri glasa koje sam blokirao vise radi uctivosti nego nenaklonosti: moja porodica,moja dva brata I dve sestre, koji su vec toliko navikli na manjak privatnost u mojoj blizini,da o tome nisu ni brinuli. Dao sam im najvise privatnosti koliko sam mogao. Pokusavao sam da ne slusam kada sam si mogao pomoci.
Koliko god da sam se trudio...znao sam.
Rozali je , kao I obicno,razmisljala o sebi. Ugledala bi prizor odraza svog profila u necijim naocarima,I udubljivala se u sopstveno savrsenstvo.
Rozalin um bila je plikta lokva za ponekim iznenadjenjem.



Emet se durio zbog rvackog meca koji je izgubio protiv Dzaspera tokom noci. Trebalo mu je njegovo potpuno ograniceno strpljene da pregura vreme u skoli kako bi organizovao revans. Nikada se nisam osecao nametljivo citajuci Emetove misli,jer nikada nije pomislio nesto sto nije nameravao pretvoriti u reci ili dela. Mozda sam se,ipak,osecao krivim citajuci misli ostalih jer sam znao da postoje stvari za koje oni ne zele da ja znam. Ako je Rozalin um bio plitka lokva,onda je Emetov bio jezero bez senki,providno kao staklo.
A Dzesper je...patio. Suspregnuo sam uzdah.
Edvarde. Alis mi je izrekla ime I glavi,I odmah zaokupila moju paznju.
Bilo je isto kao da mi neko izgovori ime naglas.Bilo mi je drago sto moje ime vise nije popularno-bilo je neprijatno; svaki put kada je neko pozvao nekog Edvarda,automatski sam okretao glavu…
Moja glava se sada nije okrenula. Alis I ja smo bili dobri u ovim privatnim razgovorima.Retko nas je ko uhvatio u tome. Drzao sam oci ravno uperene u krec.
Kako se drzi? Upitala me je.
Ja sam se snuzdio,samo mala promena u polozaju mojih usta. Nista sto bi nas odalo pred drugima.Mogao sam se isto tako snuzditi iz dosade.
Alisin mentalni ton sada je bio uznemiren,I u njenim mislima sam video da posmatra Dzespera u svojoj perifernoj viziji. Postoji li opasnost? Ona je nastavila traziti,u trenutnoj buducnosti,provirivajuci kroz naociglednu monotoniju, izvor mog izraza lica.
Okrenuo sam glavu sporo u levo,kao da gledam u cigle zida,uzdahnuo,a onda u desno,nazad na pukotine u plafonu. Samo je Alis znala da klimam glavom.
Opustila se. Reci mi ako postane previse lose.
Pomeri sam samo oci,gore prema plafonu,I nazad dole.
Hvala ti sto ovo radis.
Bilo mi je drago sto joj nisam mogao naglas odgovoriti. Sta bih joj rekao? “Zadovoljstvo mi je?” Tesko da je bilo tako. Nisam uzivao slusajusi Dzasperove unutrasnje borbe. Da li je stvarno neophodno ovako


eksperimentisati? Ne bi li laksi put bio jednostavno priznati da on mozda nikada nece biti u stanju da se nosi sa zedju na nacin na koji se ostali nosimo,a ne isprobavati njegove granice? Zasto izazivati katastrofu?
Proslo je dve nedelje od naseg poslednjeg lova. Za nas ostale to nije bio preterano velik vremenski interval. Ponekad pomalo neugodno-ako bi ljudsko bice prosao preblizu,ako bi vetar dunuo iz pogresnog pravca. Ali ljudi su retko prolazili previse blizu. Njihovi instikti su im govorili ono sto njihovi svesni umovi nikad ne bi razumeli: bili smo opasni.
Dzesper je trenutno bio veoma opasan.
U tom trenutku ,devojcica je zastala na kraju stola najblizem nama,da prica sa prijateljem. Zabacila je svoju kratku kosu boje peska,prstima prolazeci kroz nju. Grejanje je usmerilo njen miris u nasem smeru. Bio sam naviknut na nacin na koji me je taj miris terao da se osecam-suvo grebanje u mom grlu,rupa ispunjena zudnjom u mom stomaku,automatsko zatezanje misica,nalet otrova u moja usta…
Ovo je bilo relativno normalno,najcesce lako za ignorisati. Bilo je teze sada,sa jacim osecajem,duplim,jer sam nadzirao I Dzesperovu reakciju. Dupla zedj,pre nego samo moja.
Dzasper je pustio da mu masta izmakne. Zamisljao je-zamisljao sebe kako se ustaje sa sedista pored Alis I odlazi da stoji pored devojcice. Mislio kako bi se nagnuo nad nju,kako bi joj saputao u uvo,i dopustio usnama da dodirnu rub njenog grla.Zamisljao kakav bi osecaj topao tok njenog pulsa ispod nezne koze stvarao pod njegovim ustima…
Sutnuo sam njegovu stolicu.
Na minut su nam se susreli pogledi,a onda je skrenuo svoj. Mogao sam cuti sram I buntovni rat u njegovoj glavi.
“izvini”,Dzasper je promrmljao.
Slegnuo sam ramenima.
“Nista ne bi uradio” Alis mu je sapnula,smirujuci njegovo ogorcenje.”Mogla sam to videti”
Borio sam se da ne napravim grimasu koja bi odala njenu laz. Morali smo se drzati zajedno,Alis I ja. Nije bilo lako,cuti glasove ili videti vizije buducnosti. Oboje nakaze medju onima koji su vec nakaze. Stitili smo si tajne medjusobno.


“Pomaze malo ako ih posmatras kao ljude”,Alis je nagovestila,svojim visokim,muzikalnim glasom prebrzim za ljudsko uvo da cuje,ako bi se poneko nasao dovoljno blizu da cuje. “Zove se Vitni. Ima mladju sestru koju obozava. Majka joj je pozvala Esme na vrtnu zabavu,secas se?”
“Znam ko je”,Dzasper je otsecno rekao. Okrenuo se da nastavi da zuri kroz jedan od malih prozora koji su se nalazili ispod nadstresnice oko duge prostorije. Njegov ton je zavrsio razgovor.
Morace loviti veceras.Bilo je blesavo tako se izloziti riziku,testirati njegovu snagu,graditi mu izdrzljivost. Dzasper jednostavno treba prihvatiti svoje granice I ziveti unutar njih. Njegove predjasnje navike nisu prilagodive nasem izabranom nacinu zivota;ne bi se trebao ovako izlagati.
Alis je tiho uzdahnula I ustala,uzimajuci svoj posluzavnik –svoj podrzivac,zapravo-sa sobom i otisla,ostavljajuci ga samog. Znala je kada mu je dosta njenog ohrabrivanja. Iako su Rozali I Emet bili flagrantniji sto se tice svoje veze, Alis I Dzasper su bili ti koji su znali raspolozenja jedno drugome dobro kao I svoja. Kao da su mogli da citaju misli,takodje-samo medjusobno.

Edvard Kalen.
Refleksna reakcija. Okrenuo sam se na zvuk svog izrecenog imena,iako nije bilo izreceno,samo pomisljeno.
Moje oci su se na mali deo sekunde zakljucale u par prostranih, cokoladno-smedjih ociju usadjenih u bledo,srcoliko lice. Znao sam lice, mislio sam da ga nikad licno nisam video pre ovog momenta. Bilo je glavno u svakoj ljudskoj glavi danas. Nova ucenica,Izabela Svon. Cerka sefa policije grada,dovedena da zivi ovde novom situacijom oko starateljstva. Bela. Ispravila bi svakog ko koristi njeno puno ime…
Skrenuo sam pogred,prozet dosadom. Trebao mi je tren da shvatim da nije ona ta koja je pomislila na moje ime.
Naravno da se vec zatreskala u Kalenove,cuo sam prvu misao kako se nastavlja.


Sada sam prepoznao ‘glas’. Dzesika Stenli-proslo je vremena od kada me je poslednji put zamarala svojim unutarnjim brbljanjem. Kakvo je samo olaksanje bilo kada je prestala sa svojoj neumesnom slepom zaljubljenoscu.Bilo je gotovo nemoguce pobeci njenim konstantnim,apsurdnim sanjarenjima. Zeleo sam,dok je ot trajalo,da joj mogu objasniti sta bi se tacno desilo da se moje usne,i zubi iza njih nadju blizu nje. To bi utisalo te iritantne fantazije. Pomisao na njenu reakciju me je skoro nasmejala.
Mnogo ce joj to dobra uciniti, ,Dzesika je nastavila. Nije cak ni lepa.Ne znam zasto Erik toliko zuri…ili Majk.
Uzdrtala je u mislima na spomen poslednjeg imena. Njena nova ljubav, opste popularan Majk Njutn, bio je posve nesvestan nje. Ocigledno,nije bio nesvestan nove devojke. Ponovo,kao dete sa svetlucavim predmetom. Ovo je dodalo ostrinu Dzesikinim mislima,iako je spolja bila srdacna prema pridoslici,objasnjavajuci joj opste znanje o mojoj porodici. Nova ucenica se sigurno raspitivala o nama.
Svi danas gledaju i u mene,takodje, Dzesika je samozadovoljno pomislila. Nije li sreca sto je Bela imala dva casa sa mnom…kladim se da ce me Majk hteti pitati kakva-
Pokusao sam da brokiran prazno cavrljanje u glavi pre nego sto me sazaljenje i otrcanost izlude.
“Dzesika Stenli iznosi novoj Svon devojci prljav ves Kalen klana”, promrmnjao sam Emetu da odvratim paznju.
Zakikotao se izdahnuvsi. Nadam se da je dobro,pomislio je.
“Pre je nemastovito,zapravo. Samo puki nagovestaji skandala. Ni zrnce horora. Malo sam razocaran.”
A nova devojka?Je li i ona razocarana u traceve?
Oslusnuo sam da cujem sta nova devojka,Bela,misli o Dzesikinoj prici. Sta je videla kada je pogledala u cudnu bledu porodicu koja je bila opste izbegavana?
Bila je neka vrsta obaveze za mene da znam njenu reakciju. Ja sam bio osmatrac,da to tako nazovem,za moju porodicu. Da nas zastitim. Ako bi neko ikada postao sumnjicav,mogao sam da nam obezbedim rano upozorenje I lako povlacenje. To se ponekad desavalo-poneko ljudsko bice sa bujnom mastom bi u nama videlo likove iz knjige ili filma. Obicno ne bi bili u pravu,ali bilo je bolje preselit se u neko novo mesto nego rizikovati da budemo izlozeni prosmatranju.

Jako,jako retko,neko bi pogodio. Mi im ne bismo dali sansu da potvrde svoje pretpostavke. Jednostavno bismo nestali,i postajali nista drugo do zastrasujuceg secanja…
Nista nisam cuo,iako sam slusao pazljivo dok se Dzesikin nestasni unutrasnji monolog nastavljao. Kao da niko nije sedeo pored nje. Kako licno,da li se devojka pomerila? Nije se cinilo verovatno,jer je Dzesika jos uvek cavrljala sa njom. Pogledao sam da proverim,osecajuci da sam izgubio balans. Proveravam ono sto bi moj poseban ‘sluh’ trebao da mi kaze-bilo je nesto sto nikada nisam morao da radim.
Ponovo,moj pogled ostao je zakljucan u istim prostranim smedjim ocima. Sedela je tamo gde i pre, i gledala u nas,sto je bilo normalno,predpostavio sam jer ju je Dzesik ajos uvek castila tracevima o Kalenovima.
Razmisljati o nama,takodje,bi bilo prirodno.
Ali nisam mogao cuti ni sapat.
Obrazi su joj postali izazovno crveni kako je spustila glavu da izbegne sramotu jer je uhvacena kako bulji u nepoznata lica. Bilo je dobro sto je Dzasper jos uvek gledao kroz prozor. Nisam zeleo da zamisljam kakav bi lagani tok krvi imao uticaj na njegovu kontrolu.
Emocije na njenom licu bile su toliko ocigledne,jednako kao sto bi bile da su joj ispisane na celu: iznenadjenje,dok je neznajuci usvajala znake tanke razlike izmedju svoje i nase vrste, znatizelja, dok je slusala Dzesikinu priu,I jos nesto…fasciniranost? Ne bi bio prvi put. Bili smo lepi njima,nasem odredjenom plenu. Onda,naravno,i sramota jer sam je ohvatio dok nas je gledala.
Ali ipak,iako su njene misli bile ocigledne u njenim cudnim ocima-cudne,zbog njihove dubine; smedje oci cesto su bile pltke u svojoj tami-nisam mogao cuti nista osim tisine sa mesta na kome je sedela. Bas nisata.
Na momenat sam osetio nelagodnost.
Ovo je bilo nesto sa cime se nikada ranije nisam susreo. Da li nesto nije bilo u redu sa mnom? Osecao sam se isto kao i uvek. Zabrinut,poslusao sam pazljivije.
Svi glasove koje sam do tada blokirao,poceli su da vriste u mojoj glavi/
…pitam se kakvu muziku slusa…mozda bih mogao spomenuti onaj novi CD… Majk Njutn je razmisljao,dva stola od naseg-fiksiran na Belu Svon.

Pogledaj ga kako bulji u nju. Nije li mu dovoljno sto pola devojaka iz skole ceka da on…Erik Jorkieve misli takodje su se vrtele oko devojke.
…tako odvratno.Pomislio bi da je poznata ili nesto…Cak i Edvard Kalen bulji… Loren Malori bila je toliko ljubomorna da bi joj lice,po svim pravilima,trebalo biti zeleno. I Dzesika,razmece se svojom novom najboljom drugaricom. Kako smesno…
…Kladim se da su je svi to pitali. Ali htela bih da razgovaram sa njom. Smislicu neko originalnije pitanje…Esli Dauling se zamislila.
…mozda bude sa mnom na Spanskom…ponadao se Dzun Ricardson.
…tona stvari za veceras! Matematika,pa test iz engleskog. Nadam se da moja mama… Andjela Veber,tiha devojka,cije su misli bile neobicno drage,bila je jedina za stolom koja nije bila obsednuta tom Belom.
Mogao sam sve da ih cujem,cujem svaku nistavnu stvar o kojoj su mislili kako im je prolazila kroz glavu. Ali bas nista od nove ucenice sa varljivo komunikativnim ocima.
I,naravno,mogao sam cuti sta devojka govori dok prica sa Dzesikom. Nisam morao da citam misli da bih mogao da cujem njen spusteni,bistri glas na udaljenom delu prostorije.
“Ko je momak sa crvenkasto-smedjom kosom?” Cuo sam je da pita,potajno bacivsi pogled na mene iz uglova ociju,koji je brzo skrenula kada je primetila da je ja jos uvek gledam.
Da sam imao vremena da se nadam da ce mi slusanje njenog glasa pomoci da odredim ton njenih misli,izgubljenih negde gde ih se nisam mogao domoci,odmah bi bio razocaran. Najcesce,misli su ljudima dolazile u slicnoj visini kao i njihovi fizicki glasovi. Ali ovaj tihi,stidljivi glas bio mi je nepoznat,nije bio jedan od stotine glasova koji su odzvanjali u prostoriji,u to sam bio siguran. Potpuno novi.
O,srecno,idiote! Dzesika je pomislila pre nego sto je odgovorila na devojcino pitanje. “To je Edward. On je predivan,naravno,ali nemoj gubiti vreme. On ne izlazi sa curama. Izgleda da nijedna od cura nije dovoljno dobra da bude sa njim”,progundjala je.
Okrenuo sma glavu da sakrijem osmeh. Dzesika i njene drugarice nisu imale pojma koliko su sretne sto mi se nijedna od njih ne dopada.


Pored trenutnog humora,osetio sam cudan impuls,onaj koji ocigledno nisam potpuno razumeo. Imao je veze sa zlobnim naglaskom koji su imale Dzesikine misli,i kojeg nova devojka nije ila svesna… Osetio sam najcudniju potrebu da stanem izmedju njih,da zaklonim tu Belu Svon od tamnih misli Dzesikinog uma. Kako cudna stvar za osetiti. Pokusavajuci da otkrijem koji je motiv stajao iza impulsa,jos jednom sa proucio novu devojku.
Mozda je to samo bio davno zakopan zastitnicki instikt-jaci za slabijega.
Ova devojka je izgledala ranjivije nego njene skolske kolege. Koza joj je bila toliko providna,da je bilo tesko poverovati da joj pruza ikakvu zastitu od spoljnog sveta. Mogao sam videti ritmicno pulsiranje krvi kroz nejne vene ispod bistre,blede membrane… Ali ne treba da se koncentrisem na to. Bio sam dobar u ovome zivotu koji sma odabrao,ali bio sma jednako zedan koliko i Dzasper,i nije bilo razloga za prizivanje iskusenja.
Postojao je slab prelaz izmedju njenoh obrva,i cinilo se da ona toga nije svesna.
Bilo je neverovatno frustrirajuce! Lako sam mogao videti da je za nju napor da sedi tamo,razgovara sa strancima.da bude centar paznje. Mogao sam osetiti njenu stidljivost po slabim ramenima,neprimentno pogrbljenim,kao da je ocekivala da ce bi u svakom momentu mogla biti odbijena. Ali ipak,mogao sam samo osetiti,samo videti,samo zamisliti. Nije bilo nicega osim tisine u toj nimalo posebnoj ljudskoj devojci. Nista nisam mogao da cujem. Zasto?
“Hocemo li?”,Rozali je promrmljala,prekidajuci mi fokusiranost.
Skrenuo sam pogled od devojke,osecajuci olaskicu. Nisam zeleo da nastavim da propadam u ovo-iritiralo me je. I nisam zeleo da stvorim ikakvu zainteresovanost za njene skrivene misli samo zato sto su bile skrivene od mene. Bez sumnje,kada budem desifrovao njene misli-a HOCU naci nacim za to-bice jednako sretne I beznacajne kao I kod svakog ljudskog bica. Nije vredno napora koji bih utrosio da ih dosegnem.
“Pa,da li se nova vec boji nas?”,Emet je upitao,jos uvek cekajuci na moj odgovor na njegovo proslo pitanje.
Slegnuo sam ramenima. Nije bio dovoljno zainteresovan da mu odajem vise informacija. Niti bih ja trebao biti zainteresovan.
Ustali smo od stola i izasli iz kafeterije.


Emet,Rozali i Dzasper pretvarali su se da su na cetvrtoj godini; otisli su na predavanja. Ja sam igrao mladju ulogu od njih. Krenuo sam na cas biologije za ucenike trece godine,pripremajuci svoj um za dosadu. Nije bilo verovatno da ce gospodin Baner,prosecno inteligentan covek,uspeti da ispredaje bilo sta sto ce iznenaditi nekoga ko ima dva doktorata iz medicine.
U kabinetu,seo sam na stolicu i razbacao knjige-rekviziti,vise;nisu sadrzale nista sto vec ne znam-po stolu. Bio sam jedini ucenik koji je imao ceo sto samo za sebe. Ljudi nisu bili dovoljno pametni da ZNAJU da me se plase,ali njihovi instinkti za prezivljavanje bili su dovoljni da me se klone.
Prostorija se polako punila kako su dolazili sa rucka. Zavalio sam se u stolicu i pustio da vreme prolazi. Ponovo,zazeleo sam da mogu da spavam.
Jer sam razmisljao o njoj,kada je Andjela Veber uvela novu devojku kroz vrata,njeno ime skrenulo mi je paznju.
Bela se cini sramezljiva kao i ja. Kladim se da joj je tesko danas. Volela bih da mogu nesto da kazem…ali bih verovatno samo zvucala glupo.
To! Majk Njutn je pomislio,okrecuci stolicu da gleda devojku kako ulazi.
Ipak,sa mesta na kome je stajala Bela Svon-nista. Prazno mesto tamo gde bi trebale njene misli da me iritiraju i nerviraju.
Priblizila se,hodajuci kroz prolaz pored mene da dodje do profesorovog stola.Jadna devojka; mesto pored mene bilo je jedino slobodno. Automatski,ocistio sam njenu stranu stola,gurajuci svoje knjige na gomilu. Sumnjam da ce se osecati veoma prijatno tamo. Cekao ju je dug semestar-ako nigde,onda barem u ovom predmetu. Mozda,ipak,sedeci pored nje,mozda cu upseti da otkrijem njene tajne…nije kao da sam ikada trebao blizak pristup…nije kao da bih pronasao ista vredno slusanja…
Bela Svon prosla je kroz mlaz toplog vazduha koji je duvao u mom smeru iz ventilacije.
Njen miris udario me je kao topovska kugla. Nije postojala dovoljno nasilna slika koja bi prikazala silu onoga sto mi se tog momenta dogodilo.
U tom momentu,nisam bio ni blizu ljudskog bica koje sam nekada bio;nista od tragova delova ljudskosti kojima sam uspevao da se prekrijem nije ostalo.

Bio sam predator. Ona moj plen. Nista na svetu nije postojalo osim te ostine.
Nije bilo sobe pune svedoka-u mojoj glavi oni su vec bili sporedna steta. Misterija njenih misli bila je zaboravljena. Njene misli nisu nista znacile,ionako ih ne bi jos dugo postojalo.
Ja sam bio vampir a ona je imala najsladju krv koju sam omirisao u proteklih osamdeset godina.
Nisam mogao zamisliti da takav miris postoji. Da sam znao da postoji,jos mnogo ranije bih posao u potragu za njim. Celu planetu bih pretrazio za njega. Mogao sam zamisliti ukus…
Zedj mi je palila grlo poput plamena. Usta su mi bila vrela i suva.
U razbijanju senzacije nije pomogao svez tok otrova. Stomak mi se prevrnuo od gladi koja je bila eho zedji. Misici su mi se stegli spremni da otpuste.
Nije prosla cela sekunda. Jos uvek je cinila onaj korak koji ju je uputio u mom smeru.
Kako je njeno stopalo dotaklo zemlju,oci su joj kliznule prema meni,pokret za koji je verovala da je bio skriven. Njen pogled je sreo moj,I video sam svoj odraz u prostranom ogledalu njenih ociju.
Sok koji sam video na njenom licu kupio joj je nekoliko trnovitih momenata zivota.
Nije mi olaksavala. Kada je procitala moj izraz lica,obrazi su joj se natopili krvlju ponovo,bojadisuci njene obraze najukusnijom bojom koju sam ikada video. Miris je bio gusta magla na mom mozgu. Jedva da sam mogao razmisljati. Moje misli su pobesnele,odupiruci se kontroli,rastrojene.
Sada je hodala brze,kao da je razumela potrebu za bezanjem.Zbog zurbe je postala nespretna-zapela je i posrnula,skoro padajuci na devojku koja je sedela ispred mene. Ranjiva,slaba. Cak I vise nego sto je normalno za ljudsko bice.
Pokusao sam da se fokusiram na lice koje sam video u njenim ocima,lice koje sam gadeci se prepoznavao. Lice cudovista u meni-lice koje sam potistivao decenijama punim truda i bezkompromisne discipline. Kako lako je sada isplivalo na povrsinu!
Miris se ponovo kovitlao oko mene, rasturajuci moje misli i skoro me izbacivsi sa stolice.
Ne.

Ruka mi se zgrcila stezuci sto,u pokusaju da ostanem na mestu.
Drvo nije bilo dovoljno jako.Ruka mi je propala kroz povrsinu I u njoj se zadrzalo rapadnuto drvo,dok su u ostatku drveta ostali utisnuti tragovi moje sake.
Unisti dokaze. To je bilo osnovno pravilo. Brzo sam razdrobio krajeve oblika vrhovima prstiju,tako da je ostala samo neravna rupa I gomila strugotina na podu,koje sam rasterao nogom.
Unisti dokaze. Nebitna steta…
Znao sam sta sledi. Devojka ce morati da sedne pored mene,I ja cu je morati ubiti.
Nevini posmatraci u kabinetu,osamnaestero druge dece I jedan muskarac,ne bi smeli da napuste prostoriju,sa obzirom da bi videli sta bi se uskoro trebalo dogoditi.
Odustao sam od pomisli na ono sto moram uciniti. Cak I u mom najgorem stanju,nikada nisam izvrsio takvo zverstvo. Nikada nisam ubio nevine,ne u proteklih osam decenija.A sada planiram da zakoljem dvadesetero odjednom.
Lice monstruma u ogledalu me je ismevalo.
Iako se jedan deo mene zgrozavao od monstruma,drugi je planirao.
Ako ubijem devojku prvu,imao bih samo petnaest,dvadeset sekundi sa njom pre nego sto bi ostali ljudi u prostoriji poceli da reaguju. Mozda malo duze,ako odmah ne bi shvatili sta ja to radim. Ne bi imala vremena da vristi ili oseca bol; ne bih je nasilno ubio. Toliko bih mogao dati strancu sa njenom uzasno privlacnom krvlju.
Ali onda bi ih moram spreciti da pobegnu. Ne bih se morao brinuti za prozore,previse su visoko I preuski su da bi ikome pomogli pri bezanju. Neko bi cuo…I ja bih bio primoran da ubijem jos vise nevinih u ovo mracnom satu.
I njena krv bi se ohladila dok bih ja ubijao ostale.
Miris me kaznajvao,zatvarajuci mi grlo suvim bolom…
Znaci prvo svedoke.
Sve sam isplanirao u glavi. Bio sam na sredini kabineta,kod najudaljenijeg reda pozadi. Prvo bih zavrsio sa desnom stranom. Mogao bih slomiti po cetiri,pet vratova u sekundi,procenio sam. Ne bi bilo buke. Desna strana bi bila sretna strana; ne bi me videli da dolazim. Prolazeci ispred do leve strane,trebalo bi mi,najvise,pet sekundi da okoncam svaki zivot u ovoj prostoriji.
Dovoljno dugo da Bela Svon,tek ovlas shvati sta je ceka. Dovoljno dugo za nju da oseti strah.Dovoljno dugo,mozda,ako je sok ne smrzne na mestu,I ne blokira joj mogucnost da vristi. Jedan mali vrisak,to nikoga ne bi nateralo da dotrci.
Duboko sma udahnuo,I miris je bio vatra koja je prohujala mojim suvim venama,goreci mi u grudima,I sprecavajuci me da osetim ijedan bolji impusl za koji sam bio sposoban.
Upravo se okretala. Za nekoliko sekundi,ona ce sesti samo centimetre daleko od mene.
Cudoviste u mojoj glavi osmesilo se u iscekivanju.
Neko je zalupio fioku sa moje leve strane. Nisam pogledao da vidim koji od prokletih ljudi je to ucinio. Ali pokret je poslao talas bezmirisnog vazduha u moje lice.
U toku jedne kratke sekunde,mogao sam racionalno da razmisljam. U toj dragocenoj sekundi,video sam dva lica u svojoj glavi ,jedno pored drugog.
Jedno je bilo moje,ili je barem bilo moje: cudoviste sa crvenim ocima koje je ubilo toliko ljudi da sam prestao da ih brojim. Racionalna,opravdana ubistva. Ubica ubica,ubica drugih,manje mocnih cudovista. Bio je to bozji kompleks,kako sam ustanovio-odlucivati ko zasluzuje smrtnu kaznu. Bio je to kompromis sa samim sobom. Hranio sam se ljudskom krvlju,ali samo po losoj definiciji. Moje zrtve su,u svojoj crnoj proslosti,bili jedva nesto vise ljudska bica nego ja.
Drugo lice je bilo Karlajlovo.
Nije bilo slicnosti izmedju lica. Bili su suncan dan I najcrnja noc.
Nije bio razloga za postojanje slicnosti. Karlajl nije bio moj otac u osnovnom,bioloskom smislu. Nismo delili uobicajene karakteristike. Slicnost u tenu bila je samo proizvod onoga sta smo bili; svaki vampir imao je istu ledeno bledu kozu. Slicnost u boji ociju bila je rezultat necega drugoga-zajednickog izbora.
A ipak,iako nije postojala podloga za nasu slicnost,zamislio sam da je njegovo lice pocelo da se ogleda u mom,do neke mere,u proteklih sedamdeset I vise godina tokom kojih sam podrzavao njegov izbor I pratio njegove korake. Moje crte lica se nisu promenile,ali cinilo mi se kao da je deo njegove mudrosti obelezilo moju grimasu,da bi malo njegovog saosecanja moglo da se nalazi u obliku mojih usta,I tragovi njegovog strpljenja se nalazili na mom celu.
Sav taj mali napredak bio je izgubljen u licu cudovista. Za nekoliko momenata,nista u meni ne bi ostalo sto bi podsecalo na godine koje sam proveo sa svojim stvaraocem,mojim mentorom,mojim ocem u svakom smislu koji se racunao. Moje oci postale bi crvene kao u djavola; sva slicnost bila bi zauvek izgubljena.
U mojoj glavi,Karlajlove ljubazne oci nisu me osudjivale. Znao sam da bi mi oprostio ovo zastrasujuce delo koje bih ucinio. Zato sto me voleo. Zato sto je mislio da sam bolji nego sto jesam. I jos uvek bi me voleo,iako bih ga sad ubedio da nisam vredan.
Bela Svon sela je u stolicu pored mene,njeni pokreti,ukoceni I neobicni-puni straha?-I miris njene krvi pretvorio se u neumoljiv oblak oko mene.
Dokazao bih ocu da gresi u vezi mene. Patnja zbog ove cinjenice bolela je skoro isto kao I plamen u mom grlu.
Udaljio sam se od nje prozet odbojnoscu-odbojnoscu prema cudovistu koje je bolno zelelo da je uzme.
Zasto me morala da dodje ovde? Zasto je morala da postoji? Zasto je morala da unisti ono malo mira koje sam imao u ovom moj ne-zivotu? Zasto je ovo bice koje sve pogorsava moralo ikada da se rodi? Unistila bi me.
Okrenuo sam lice od nje,u trenutku besa,bezrazlozna mrznja prosla je kroz mene.
Sta je bilo ovo bice? Zasto ja,zasto sada? Zasto sam morao sve da izgubim samo zato sto se desilo da je ona izabrala ovaj cudni grad da se u nejmu pojavi?
Zasto je dosla ovde!
Nisam zelio da budem cudoviste! Nisam zeleo da ubijem punu sobu bezopasne dece! Nisam zeleo da izgubim sve sto sam stekao u zivotu punom zrtve i poricanja!
Nisam. Nije me mogla naterati.


Miris je bio problem,odvratno privlacan miris njene krvi. Kada bi samo bio neki nacin da odolim…kada bi samo jos jedan mraz vazduha mogao da mi procisti glavu.
Bela Svon zamahnula je svojom gustom kosom boje mehagonija u mom pravcu.
Je li ona nenormalna? Bilo je to kao da je ohrabrivala cudoviste! Podsmevala mu se.
Nije bilo prijateljskog vetra koji bi oduvao njen miris sto dalje od mene. Sve bi uskoro bilo izgubljeno.
Ne,nije bilo vetra upomoc. Ali ja nisam MORAO da disem.
Zaustavio sam protok vazduha u svoja pluca; trenutacno sam osetio olaksanje,ali bilo je nepotpuno. Jos uvek sam imao secanje na taj miris u glavi,taj okus u zadnjem delu jezika. Ni to nisam dugo mogao da odbijam. Ali mozda bih izdrzao jedan sat. Jedan sat. Dovoljno da odem iz ove prostorije pune zrtava,zrtava koje mozda nisu morale da budu zrtve. Ako odolim samo taj jedan kratak sat.
Bio je neugodan osecaj,ne disati. Moje telo nije trebalo kiseonik,ali radilo je kontra mojim instinktima. Za vreme stresa,oslanjao sam se na njuh vise nego na bilo koje drugo culo. Pokazivalo mi je put tokom lova,bilo je prvo upozorenje u slucaju opasnosti. Nisam cesto nailazio na nesto jednako opasno kao sto sam ja,ali zastita za samog sebe bila je jednako snazna kao kod prosecnog ljudskog bica.
Nelagodno,ali izdrzivo.Lakse izdrzivo nego mirisati NJU i ne zariti zube kroz tu finu,tanku,providnu kozu do vruce,vrele,pulsirajuce—
Sat vremena! Samo jedan sat. Ne smem misliti na miris,na ukus.
Tiha devojka je kosu drzala izmedju nas,naginjuci se napred,tako da joj se prosipala po fascikli. Nisam joj mogao videti lice,da pokusam da procitam emocije sa njenih bistrih,dubokih ociju. Da li je zato pustila uvojke da naprave barijeru izmedju nas? Da sakrije te oci od mene? Iz straha? Stidljivosti? Da sakrije svoje tajne od mene?
Moja bivsa iziritiranost zbog prepreke koju su mi stvarale njene bezvucne misli bila je slaba I bleda u odnosu na potrebu-I mrznju-koja me je sada obuzela. Jer sam je mrzeo,tu zenu-dete pored mene,mrzeo je svom snagom kojom sam se cvrsto drzao za bivseg sebe,za ljubav prema mojoj porodici,mojim snovima da budem bolji nego sto sam bio… Mrzeti nju,mrzeti to kako cini da se osecam-pomoglo je malo. Da,iziritiranost koju sam pre osetio bila je slaba,ali I ona,takodje,je malo pomogla. Prijanjao sam na svaku emociju koja me je odvracala od zamisljanja kakav bi ona ukus imala…
Mrzim drazljivost. Nestrpljivost. Da li ovaj sam nece nikada proci?
A kada je sat zavrsio… Onda ce ona izaci iz prostorije. A ja cu uraditi sta?
Mogao bih se predstaviti? Zdravo,moje ime je Edvard Kalen. Mogu li te odpratiti na tvoj sledeci cas?
Rekla bi da. Bila bi to pristojna stvar za uciniti. Iako me se vec boji,na sta sam sumnjao, pratila bi dogovor I hodala pored mene. Bilo bi veoma lako da je odvedem u pogresnom pravcu. Ogranak sume dosezao je kao prst da dotakne ugao parkinga. Mogao bih joj reci da sam zaboravio knjigu u autu…
Da li bi iko primetio da sam ja poslednja osoba sa kojom je bila vidjena? Padala je kisa,kao I obicno; dva tamna kisna kaputa upucena u pogresnom smeru ne bi izazvala previse interesa,ili me bilo kako izdala.
Izuzev toga sto nisam bio jedini ucenik koji je bio svestan nje danas-iako je niko nije bio toliko svestan koliko i ja. Majk Njutn,posebno,bio je svestan svake njene promene tezine dok se vrpoljila u stolici-bilo joj je neugodno biti toliko blizu mene,kao sto bi bilo svakome,bas kao sto sam I ocekivao pre nego sto je njen miris unistio svaku milosrdnu brigu. Majk Njutn bi primetio da napusti ucionicu sa mnom.
Ako sam mogao izdrati sat,da li bih mogao dva?
Trgnuo sma se na zarecu bol.
Otisla bi kuci i zatekla je praznu. Sef policije Svon radio je ceo dan. Znao sam njegovu kucu,kao sto sma znao svaku kucu u malom gradu. Kuca mu se gnezdila tacno uz gustu sumu,bez blizih komsija. Cak i ako bi imala vremena da vristi,a ne bi,ne bi bilo nikoga da je cuje.
To bi bio odgovoran nacin da se nosim sa ovim. Preziveo sam sedan decenija bez ljudske krvi. Ako zadrzim dah,mogu izdrzati dva sata. I kada bi je imao nasamo,nebi bilo sanse da jos neko bude povredjen. "I nema razloga da se zuri kroz iskustvo",cudoviste u mojoj glavi se slozilo.
Bilo je razumno misliti da cu spasavanjem devetnaestoro ljudi iz ove prostorije uz trud i strplejnje, biti manje codoviste kada ubijem ovu neduznu devojku.

Iako sam je mrzeo ,znao sam da je moja mrznja nepravedna. Znao sam da ustvari mrzim sebe. I mrzeo bih nas oboje mnogo vise kada bi ona bila mrtva.
Preziveo san taj sat ovako-zamisljajuci najbolji nacin da je ubijem, Pokusao sam da ne razmisljam o samom cinu. To bi bilo previse za mene; mogao bih da izgubim ovu borbu I da zavrsim ubijajuci sve u blizini . Tako da sam planirao strateski I nista vise. Ovo mi je pomoglo da prezivim taj sat.
Jednom,na samom kraju provirila je I pogledala me kroz zid svoje kose. Mogao sam da osetim neopravdanu mrznju koja je gorela iz mene kada sam susreo njen pogled –video sam odraz te mrznje u njenim preplasenim ocima. Krv je obojila njene obraze pre nego sto je ponovo uspela da se sakrije iza svoje kose I zamalo da me to dovrsi .
Ali culo se zvono. Spaslo me je zvono-kakav klise. Oboje smo bili spaseni. Ona od smrti. Ja sam bio spasen, barem na kratko, od toga da postanem stvorenje mojih kosamara ,ono koga sa plasim I koje prezirem.
Nisam mogao da hodam onoliko sporo koliko je trebalo dok sam izletao iz sobe. Da me je iko gledao mozda bi primetio nesto cudno u nacinu na koji sam se kretao Niko nije obracao paznju na mene. Sve ljudske misli jos uvek su bile usmerne na devojcicu osudjenu da umre za nesto manje od sat vremena.
Sakrio sam se u svojim kolima.
Nisam voleo da mislim kakoo moram da se krijem. Koliko kukavicki to zvuci. Ali trenutno je bilo tacno.
Nisam bio dovoljno disciplinovan da budem u blizini ljudi sada. Ulaganje tolike moje snage da ne ubijem jednog od njih me je ostavilo bez rezervi da odolim ostalima. Kakva steta bi to bila. Ako treba da se prepustim cudovistu onda bi to trebalo bude vredno predaje
Pustio sam muziku koja me inace smiruje ,sada nije mogala da uradi nista za mene. Ne, ono sto mi je najvise pomagalo je mokar,hladan, cist vazduh koji je ulazio kroz otvorene prozore. Iako sam mogao da se setim mirisa krvi Bele Svon savrseno dobro,udisanje cistog vazduha bilo je kao da sam oslobodio svoje telo infekcije.
Ponovo sam bio onaj stari. Mogao sam ponovo da mislim. Mogao sam da se borim. Mogao sam da se borim protiv onoga sto nisam zeleo da budem.
Nisam morao da idem do njene kuce. Nisam morao da je ubijem. Ocigledno. Bio sam racionalno bice koje moze da razmislja I imao sam izbor. Uvek postoji izbor.
Da se nisam onako osecao u ucionici…ali bio sam daleko od nje sada. Mozda ,ako bih je izbegavao veoma,veoma pazljivo nije bilo potrebe da se moj zivot promeni. Sve je bilo onako kako sam zeleo da bude. Zasto bi dozvolio da neko nepoznat i ukusan unisti to?
Nisam morao da razocaram mog oca. Nisam morao da budem uzrok stresa,brige…bola , moje majke. Da to bi bolelo moju usvojenu majku. Esme je bila tako nezna,krhka ,meka. Izazvati nekome kao sto je Esme bol bi bilo stvarno neoprostivo.
Koliko je ironicno sto sam hteo da zastitim ovu ljudsku devojcicu od sarkasticnih misli Dzesike Stenli.,koje nisu bile nikakva pretnja. Ja sam poslednja osoba koja treba da bude zastitnik Izabele Svon.
Gde je Alis,zapitao sam se? Zar me nije videla kako ubijam devoijcicu na mnogo nacina? Zasto nije dosla da pomogne- Da me zaustavi ili da mi pomogne da uklonimo dokaze,bilo sta. da li je bila toliko udubljena u to da Jasper ne upadne u nevolju da joj je promakla mnogo gora mogucnost. Da li sam bio snazniji nego sto sam mislio? Da li stvarno ne bi povredio devojicicu?
Ne, znao sam da to nije tacno. Alis se sigurno jako koncentrise na Jaspera.
Trazio sam je u tamo gde sam znao da ce biti,u mloj zgradi za casove engleskog.Nije me trebalo dugo da pronadjem njen poznati “glas”. I bio sam upravu. Svaka njena misao je bila okrenuta Jasperu,posmatrala je njegove male izbore, provaravala ih svakog minuta.
Voleo bih da mogu da je pitam za savet,ali u isto vreme mi je bilo drago sto nije znala za sta sam sposoban. Bila je nesvesna pokolja o kome sam razmisljao zadnjih sat vremena.
Osetio sam plamen u telu-plamen sramote. Nisam zeleo da iko od njih zna.
Kada bih mogao da izbegnem Belu Svon, kada bih mogao da se suzdrzim I ne ubijem je-cak I dok sam o ovome mislio cudoviste je zaskrgutalo zubima u frustraciji-onda niko nebi morao da zna.Kada bih mogao da se klonim njenog mirisa…
Ne postoji razlog da barem ne pokusam. Napravicu dobar izbor. Pokusacu da budem ono sto Karlajl misli da jesam.
Zadnji sat skole je jos malo bio zavrsen. Odlucio sam da sprovedem moj novi plan u delo. Bolje nego da sedim ovde na parkingu kuda bi ona mogla da prodje I unisti moj pokusaj. Opet sam osetio onu nepravednu mrznju prema devojcici. Mrzeo sam je zato sto je nesvesno imala moc nadamnom. Zato sto je mogla da me natera da postanem nesto sto ne volim.
Hodao sam brzo-malo prebrzo, ali nije bilo svedoka na malom kampusu do kancelarije. Nije bilo razloga da sretnem Belu Svon. Izbegavacu je kao nesrecu ,sto je I bila.
Kancelarija je bila prazna, sem sekretarice,koju sam I zeleo da vidim.
Nije primatila moj tihi ulazak.
“ Gospodjo Koup? ”
Zena sa neprirodno crvenom kosom je pogledala u mene I rasirila oci. Uvek bi ih uhvatilo ne spremne, male naznake koje nisu mogli da shvate, ma koliko puta da su videli jednog od nas.
“ Oh” rekla je ,malo usplahireno. Ispravila je majcu. Glupo,pomislila je. Mogao bi da mi bude sin. Previse je mlad da o njemu tako razmisljam…
“ Zdravo Edvarde. Sta mogu da ucinim za tebe. “Trepnula je kroz debela stakla svojih naocara.
Neprijatno. Ali znao sam da budem sarmantan kada sam to hteo. Bilo je lako, s obzirom da sam odmah znao kako bi bilo kakav gest bio prihvacen.
Nagnuo sam se i susreo njen pogled kao da zurim u dubinu njenih malih braon ociju.njene misli su vec leprsale. Ovo bi trebalo da bude jednostavno.
“Pitao sam se da li mozete da mi pomognete sa mojim rasporedom” rekao sam mekim glasom koji sam koristio kada nisam hteo da uplasim ljude.
Cuo sam kako njeno srce pocinje da kuca brze.
“ Naravno Edvarde.Kako mogu da pomognem? ” Previse je mlad,previse je mlad, pevusila je sebi.
Pogresno,naravno. Bio sam stariji od njenog dede. Ali prema mojoj vozackoj dozvoli ,bila je upravu.
“Pitao sam se da li mogu da se premestim sa biologije na visi nivo prirodnih nauka. Fizike, mozda?? “
“Da li bi zbog toga postojao problem sa gospodinom Banerom, Edvarde? “
“Ne,uvopste,samo stvar je u tome sto sam ovo gradivo vec ucio.”
“ U onoj naprednoj skoli u koju ste svi isli na Aljasci.,tacno. “stisnula je tanke usne dok je razmisljala o ovome. Oni bi svi trebalo da budu na fakultetu. Cula sam da se nastavnici zale. Savrsene ocene,uvek znaju odgovor na pitanje-kao da su nasli nacin da iz svakog predmeta prepisuju. Gospodin Varner bi pre verovao da neko prepisuje nego da prihvati da je ucenik pametniji od njega…Mogu da se kladim da im majka pomaze oko ucenja… “ Ustavari Edvarde,fizika je trenutno puna. Gospodin baner mrzi kada u razredu ima vise od dvadesteipet ucenika”
“Ne bih predstavljao smetnju.”
Naravno da ne. Jedan od savrsenih Kalena nebi.”Znam to Edvarde ali jednostavno nema dovoljno mesta…”
“Da li bih onda mogao da odustanem od biologije? Koristio bih to vreme za samostalno ucenje. “
“Da odustanes od biologije?? “ Usta su joj se otvorila. To je ludo.Koliko je tesko da sedis na casu I slusas gradivo koje vec znas? Mora da postoji problem sa gospodinom Banerom. Pitam se da li treba da popricam sa Bobom u vezi toga?
“Neces imati dovoljno poena da diplomiras.”
“Nadoknadicu to sledece godine.”
“Mozda bi trebalo da popricas sa roditeljima o ovome.”
Vrata su se otvorila iza mene,ali ko god da je usao nije mislio o meni,tako da sam ignorisao pridoslicu I koncentrisao se na gospodju Koup.
Nagnuo sam se jos blize njoj I rasirio sam oci. Ovo bi funkcionisalo bolje da su bile zlatne ,a ne crne. Crnilo je plasilo ljude,bas kao sto I treba.
“Molim vas gospodjo Koup?” Pokusao sam da mi glas bude lagan I prijatan koliko god moze da bude. “Zar ne postoji ni jedan cas na koji mogu da se prebacim? Mora da postoji mesto negde? Nemoguce da je sesti cas biologije jedino resenje…”
Nasmesio sam se,pazljivo da neotkrijem previse zube jer bi je to preplasio,pustio sam da ovaj izraz omeksa moje lice .
Njemo srce je udaralo jos brze.Previse je mlad ,podsetila je sebe. “Pa mozda bih mogla da popricam sa Bobom-mislim gospodinom Banerom.Mogla bi da vidim da li…”
Bio je potreban samo sekund da se sve promeni: atmosfera u sobi,moja misija ovde ,razlog iz kog sam se naginjao ka crvenokosoj zeni…Ono sto je pre bila moja svrha sada se promenilo.
Bio je potreban samo sekund sa Samanta Vels otvori vrata I ubaci kartu sa zakasnenjima u korpu pored vrata I da pojuri ponovo napolje u zurbi da sto pre ode iz skole.Bio je potreban samo da sekund da shvatim zasto me prva osoba koja je usla nije prekinula svojim mislima.
Okrenuo sam se mada nije bilo potrebno da to uradim da bih bio suguran.okrenuo sam se polako,boreci se da kontrolisem misice koji su mi se protivili.
Bela Svon je stajala ledjima oslonjena na zid pored vrata,sa parcetom papira stegnutim u rukama.njene oci bile su jos sire kada je videla moj divlji,neljudski pogled.
Miris njene krvi je zasitio svaki delic vazduha u maloj,vrucoj sobi. Moje grlo je pocelo da gori.
Ruka mi je stajala u vazduhu iznad saltera. Ne bih morao da se okrenem da bi dohvatio gospodju Koup I udario njenu glavu o salter dovoljno jako da je ubijem,Dva zivota bolje nego dvadeset. Bila bi to razmena.
Cudoviste je cekalo nestrpljivo,gladno,da to I uradim.
Ali uvek je postojao izbor-morao je da postoji.
Prekinuo sam rad svojih pluca, I zamislio sam Karlajlovo lice.
Okrenuo sam se da se suocim sa gospodjom Koup I cuo sam njeno unutrasnje iznenadjenje kada je videla promenu u mom izrazu.Udaljila se od mene,ali njen strah se nije formirao kao povezane reci.
Koristeci svu kontrolu koju sam stekao tokom decenija samoodricanja uspeo sam da nateram svoj glas da bude jednak I miran. Imao sam jedva dovoljno vazduha u plucima da progovorim jos jednom, jureci kroz reci.
“Nema veze ,onda. Vidim da je ono sto trazim nemoguce.Hvala vam puno na pomoci.”
Okrenuo sam se I izjurio iz sobe,pokusavajuci da ne osetim toplokrvno srce u telu devojcice dok sam prolazio samo na milimetar od nje.

Nisam se zaustavio sve dok nisam usao u kola,prebrzo se krecuci celim putem.
Vecina ljudskih bica je vec otisla ,tako da nije bilo mnogo svedoka.Cuo sam ucenika sa 4.godine ,D.Dz.Gareta,kako primecije,a zatim zanemaruje…
Odakle se Kalen stvorio-kao da je nastao ni iz cega… Evo mene sa mastom ponovo. Mama mi uvek kaze…
Kada sam uklizao u Volvo,ostali su vec bili tamo.Pokusao sam da kontrolisem svoje disanje,ali udisao sam svez vazduh kao da me je neko gusio.
“Edvarde?” upitala je Alis,uznemirenim glasom.
Trznuo sam glavom prema njoj.
“Sta se tebi,dovraga,dogodilo?”Emet je upitao,pometen na trenutak,zbog cinjenice da Dzasper nije bio raspolozen za revans.
Umesto odgovora,ubacio sam auto u rikverc.Morao sam da se sklonim sa ovog mesta pre nego sto me Bela Svon doprati i do ovde,takodje. Moj osobni demon,proganja me… Okrenuo sam auto i ubrzao. Vozio sam cetrdeset pre nego sto sam izasao na put. Na putu sam vozio sedamdeset bre nego sto sam skrenuo za ugao.
Bez gledanja,znao sam da su se Emet,Rozali i Dzasper okrenuli da gledaju u Alis. Slegnula je ramenima. Nije videla ono sto se desilo,samo ono sto sledi.
Ona je sada gledala unapred za mene. Oboma nam se prikazalo ono sto je ona videla u svojoj glavi,I oboje smo se iznenadili.
“Odlazis?” prosaputala je.
Ostali su sada gledali u mene.
“Da li odlazim?” prosiktao sam.
Onda je videla,kolebao sam se oko svoje odluke,i druga opcija je odvela moju buducnost u tamnijem pravcu.
“Oh”
Bela Svon,mrtva. Moje od krvi grimizne oci,presijavaju se . Potraga se nastavlja. Pazljivo smo sacekali da prodje vreme pre nego sto je bilo sigurno da se povucemo i pocnemo ispocetka…
“Oh”,rekla je. Slika je postala preciznija. Po prvi put sam video unutrasnjost kuce sefa Svona,video Belu u maloj kuhinji sa zutim ormanima,okrenutu ledjima dok sam je uhodio iz senke…pustio miris da me vuce prema njoj…

“Stani!” Zajecao sam,ne mogavsi izdrzati vise.
“Izvini,”prosaputala je,sirom otvorivsi oci.
Cudoviste se radovalo.
I vizija u njenoj glavi se ponovo promenila. Pust autoput nocu,pored drvece prekriveno snegom,pojavljivalo se neprekidno pri brzini od skoro tri stotine pedeset kilometara na sat.
“Nedostajaces mi,”rekla je. “bez obzira na to koliko kratko odlazis.”
Emet i Rozali su razmenili pronicljiv pogled.
Skoro smo bili na skretanju za dugacak put koji je vodio do nase kuce.
“Ovde nas ostavi,”Alis je pokazala. “Trebao bi sam reci Karlajlu.”
Klimnuo sam,i auto je zaskripao zbog naglog zastoja.
Emet,Rozali i Dzasper su izasli u tisini;nameravali su primorati Alis da im objasni kada odem. Alis mi je dotakla rame.
“Uradices pravu stvar,”promrmljala je. Nije bila vizija ovaj put--naredba.
“Ona je Carlijeva jedina porodica.To bi ubilo i njega,takodje.”
“Da,” rekao sam,potvrdjujuci samo poslednji deo.
Kliznula je napolje da se pridruzi ostalima,dok su joj se obrve spajale u bojaznosti. Stopili su se sa sumom,nestajuci iz vidokruga pre nego sto sam stigao da okrenem auto.
Ubrzao sam prema gradu,i znao sam da ce vizije u Alisinoj glavi bljestati iz tamnih u svetle poput svetlosti stroba. Dok sam vozio devedeset nazad u Forks,nisam bio siguran gde idem. Da se oprostim sa ocem? Ili da zagrlim codoviste u sebi? Put je proleteo pod mojim gumama.