Prevod na srpski-Midnight Sun

Ima 28 stranica. Ja cu od 23.-36.,pa ti do kraja. Ti svoje slobodno prevodi,nemoj mene cekati,ja sam spora Ako hoces tako.

moze...

pocela sam da prevodim i stvarno nije tesko!!!!
Nego kad prevedem svoj deo jel odma da ga postavim ili da cekam, da zavrse oni koji imaju da previde pre mene???

e jel ces ti prevoditi i 36. ili da pocnem ja od 36.?

pa ja prvo treba da prevedem od 16-20 pa ajde dogovoricemo se za dalje!!! Od 36 dokle??? Mogu ja ali kad pocne skola prervodicu mnogo sporije jbg!!!

pa ja prevodim celo drugo poglavlje, tj. od 36. pa do kraja. Samo nisam sigurna da li treba i 36., ali sam pocela i nju da prevodim.

e samo da znate, ja cu ovo zavrsiti tek za par dana.....

e jel hocete da ovde stavljam po 4, 5 strana ili sve odjednom kad zavrsim?

Imam predlog : hajde da svi oni koji prevode neki deo to postave cim zavrse i onda na kraju kada sve bude zavrseno da neko to sve skupi poredu i onda (ako je to moguce) mogli bismo da prikacimo prevod kao Word dokument!!! mislim da ce tako biti lakse za citanje!! Sta kazete???

ja sam danas prevela od 36. do 42., ako hocete sad cu da postavim. Imam jos nekih 6, 7 strana da zavrsim poglavlje.

o pa tebi to bas brzo ide !!! Koliko ti je trebalo da prevedes???

oko 3 sata... da postavim?

postavi samo predlazem da iznad napises od koje do koje str. je to!!!! sta kazete na moj predlog???

ok. da zavrsim prevod strane i postavljam...vidimo se za par min.

Pošto ja prevodim tek od polovine 2. poglavlja, samo ću početi da prevodim, bez ikakvih naslova…. 
………

Nisam odvajao pogled od njenih očiju, fokusirajući se samo na njihovu ispitivačku dubinu i pokušao sam da ignorišem privlačnu boju njene kože. Imao sam dovoljno daha da pričam još malo bez uvlačenja vazduha.
“Moje ime je Edvard Kalen,” rekao sam, iako sam znao da ona to zna. To je bio učtiv način da počnem. “Nisam imao priliku da se predstavim prošle nedelje. Ti mora da si Bela Svon.”
Izgledala je zbunjeno – opet je imala tu malu boru izmedju očiju. Trebalo joj je pola sekunde više nego što bi trebalo da odgovori.
“Otkud znaš moje ime?”, zahtevala je, i njen glas je malo pukao.
Sigurno sam je veoma preplašio. Ovo me je nateralo da se osećam krivim; bila je tako nezaštićena. Nasmejao sam se blago – bio je to zvuk za koji sam znao da čini ljude spokojnijim. Ali, bio sam oprezan oko mojih zuba.
“Oh, mislim da svi znaju tvoje ime.” Sigurno je shvatila da je postala centar pažnje u ovom monotonom mestu. “Ceo grad iščekuje tvoj dolazak.”
Namrštila se kao da je ova informacija bila neprijatna. Pretpostavio sam, s obzirom na to da je stidljiva kao što se činilo da jeste, pažnja je nešto loše za nju. Većina ljudi misli drugačije. Iako nisu hteli da se izdvajaju iz čopora, u isto vreme su žudeli za središtem pažnje.
“Ne,” rekla je. “Mislila sam, zašto si me nazvao Bela?”ž
“Da li bi radije da te zovem Izabela?” pitao sam, zaprepašćen činjenicom da nisam znao kuda ovo pitanje vodi. Nisam razumeo. Svakako, ona je jasno iznela svoje opredeljenje onog prvog dana. Da li su svi ljudi bili ovoliko neshvatljivi bez mentalnog konteksta kao vodiča?
“Ne, svidja mi se Bela,” odgovorila je, naginjući glavu blago na jednu stranu. Njen izgled – ako sam ga čitao kako treba – je bio razapet između neprijatnosti i zbunjenosti. “Ali mislim da me Čarli – to jest moj tata – zove Bela iza mojih leđa. Izgleda da me tako svi ovde znaju.” Njena koža je postala za nijansu crvenija.
“Oh,” rekao sam neubedljivo i brzo sklonio pogled s njenog lica.

Upravo sam shvatio šta je njeno pitanje značilo. Pogrešio sam – napravio grešku. Da nisam ovoliko prisluškivao sve druge tog prvog dana, onda bih je sigurno oslovio njenim punim imenom, kao i svi ostali. Primetila je razliku. Osetio sam žiganje nelagode. Bilo je veoma brzo od nje da primeti moju grešku. Veoma lukavo, pogotovo za nekoga ko bi trebao da bude zastrašen mojom blizinom. Ali imao sam većih problema od toga koje bi ona mogla da ima sumnje zaključane u svojoj glavi u pogledu mene.
Ponestalo mi je vazduha. Ako sam nameravao da opet pričam s njom, morao bih da udahnem.
Biće teško da se izbegne razgovor. Na nesreću po nju, deljenje ovog stola je učinilo nju mojim laboratorijskim partnerom, i moraćmo da radimo zajedno danas. Činilo bi se čudnim – i neshvatljivo nevaspitanim – da je ignorišem dok smo radili zadatak. To bi je učinilo još više sumnjičavom, uplašenijom.
Udaljio sam se što dalje od nje što sam mogao bez pomeranja mog sedišta, okrećući glavu u prolaz izmedju redova. Stegao sam se, skupljajući mišiće u tom mestu, i onda brzo udahnuo vazduh napunivši pluća, dišući samo kroz usta.
Ahh!
Bilo je istinski bolno. Čak i bez mirisanja je, mogao sam da je osetim na svom jeziku. Moje grlo je opet gorelo, žudnja nimalo slabija, kao i prvog trenutka kad sam uhvatio njen miris prošle nedelje. Skupio sam zube i pokušao da se smirim.
“Počnite,” naredio je gospodin Baner.
Činilo se da mi treba svaka moguća unca samokontrole koju sam postigao za 70 godina teškog rada da se okrenem devojci, koja je zurila u sto, i da se nasmešim.
“Dame prvo, partneru?” ponudio sam.
Pogledala je ka izrazu na mom licu i zbunila se, očiju širom otvorenih. Da li je bilo nešto čudno u mom izrazu lica? Da li sam je opet uplašio? Nije progovorila.
“A mogu i ja da počnem, ako želiš,” rekao sam tiho.
“Ne,” rekla je i njeno lice je iz belog opet prešlo u crveno. “Ja ću prva.”
Zurio sam u opremu na stolu, ishabani mikroskop, kutiju slajdova, radije nego da gledam u kovitlanje krvi ispod njene blede kože. Udahnuo sam još jendom kratko, kroz moje zube, i trznuo se kad sam zbog ukusa opet osetio bol u grlu.
“Profaza,” rekla je posle kratkog pregleda. Krenula je da skloni slajd iako ga je jedva i pogledala.
“Da li ti smeta da pogledam?” nagonski glupo, kao da sam ja jedan od njene vrste i posegnuo da zaustavim njenu ruku od sklanjanja slajda. Na trenutak, toplina njene kože me je gorela. Bilo je kao električni udar – sigurno mnogo topliji od pukih 98.6 stepeni. Toplina je proletela kroz moju šaku i uz moju ruku. Izvukla je svoju ruku koja je bila ispod moje.
“Izvini,” promrmljao sam kroz stegnuto grlo. Morajući da gledam negde drugde, zgrabio sam mikroskop i bacio kratak pogled kroz okular. Bila je u pravu.
“Profaza,” složio sam se.
Još uvek sam bio previše uznemiren da pogledam u nju. Dišući što sam tiše mogao kroz moje stisnute zube i pokušavajući da ignorišem vatrenu žeđ, skoncentrisao sam se na prost zadatak, pišući reć na odgovarajućoj liniji na laboratorijskom papiru, a onda sklonio prvi slajd kako bih stavio sledeći.
O čemu je sada mislila? Kako je to njoj izgledalo, kad sam dodinuo njenu šaku? Moja koža joj je sigurno bila odbojno hladna. Nije ni čudo što je toliko tiha. Bacio sam pogled na slajd.
“Anafaza,” rekao sam sam sebi dok sam pisao na drugoj lniji.
“Mogu li?” pitala je.
Pogledao sam u nju, iznenađen da vidim da je čekala očekujući, jednom rukom napola ispruženom ka mikroskopu. Nije izgledala uplašeno. Da li je stvarno mislila da sam pogrešno odgovorio?
Nisam mogao da se ne nasmejem na pogled pun nade na njenom licu dok sam odgurnuo mikroskop ka njoj.
Zurila je u okular sa žudnjom koja je brzo izbledela. Uglovi njenih usana su se okrenuli nadole.
“Slajd tri?” pitala je ne dižući pogled sa mikroskopa, ali držeći ruku ispruženu. Spustio sam sledeći slajd u njenu ruku, ne dopuštajući da moja koža dođe bilo gde blizu njene ovog puta. Sedeći pored nje je bilo kao da sedim pored toplotne lampe. Mogao sam da osetim da mi temperatura polako raste.
Nije gledala dugo u slajd. “Interfaza,” rekla je nonšalantno – možda trudeći se prejako da zvuči tako – i gurnula je mikroskop ka meni. Nije dodirnula papir,već je sačekala da ja upišem odgovor. Proverio sam – opet je bila u pravu.
Završili smo na ovaj nači, govoreći samo po jednu reč i nikad se ne gledajući u oči. Bili smo jedini koji su završili – drugi u razredu su imali problema sa zadatkom. Majk Njuton je izgleda imao problema sa koncentrisanjem - trudio se da gleda Belu i mene.
Voleo bih da je ostao gde god da je bio, mislio je Majk, gledajući me kiselo. Hmmm, interesantno. Nisam znao da je gajio bilo kakve loše misli o meni. Ovo je bio novi razvoj događaja, skor kao i dolazak ove devojke, činilo se. Još interesantnije, shvatio sam na sopstveno iznenađenje – osećenje je bilo uzajamno.
Pogledao sam opet u devojku, zadivljen širokim rasponom pustoši i prevrata koje je, uprkos njenom običnom, nepretećem pojavljivanju, ona iskalila na moj život.
Nije da nisam mogao da vidim zbog čega je Majk bio takav. U stvari je bila veoma lepa…..na neobičan način. Bolje nego da je prelepa,njeno lice je bilo zanimljivo. Ne baš simetrično – njena uska brada je bila van ravnoteže sa njenim širokim jagodicama; nesrazmerno i u bojama – svetao i taman kontrast njene kože i kose; i na kraju tu su njene oči prepune tihih tajni…
Oči koje su se odjednom probijale do mojih.
Zurio sam u nju, pokušavajući da pogodim bar jednu od tih tajni.
“Da li si nabavio sočiva?” pitala je naglo.
Koje čudno pitanje. “Ne.” Skoro sam se nasmešio na ideju popravljanja mog vida.
“Oh,” promrmljala je. “Učinilo mi se da je nešto drugačije sa tvojim očima.”
Odjednom sam se osetio hladnijim opet dok sam shvatao da očigledno nisam bio jedini koji pokušava da iščeprka tajne danas. Slegnuo sam ramenima, koja su još uvek bila kruta, i gledao naprod gde je profesor šetao ukrug.
Naravno da je bilo nešto drugačije sa mojim očima od poslednjeg puta kad je gledala u njih. Da pripremim sebe za današnje iskušenje, proveo sam ceo vikend u lovu, zasićujući moju žeđ koliko je to moguće, preterujući ustvari. Prezasitio sam se krvlju životinja, ali to nije napravilo neku razliku u odnosu na taj nečuven miris koji je lebdeo u vazduhu oko nje. Kada sam je poslednji put pogledao, moje oči su bile crne od žeđi. Sada, moje telo je plivalo u krvi, moje oči su bile kao toplo zlato. Svetli ćilibar od mog prekomernog pokušaja da zasitim žeđ.
Još jedna gređka. Da sam video šta je mislila tim pitanjem, mogao sam prosto da kažem da.
Sedeo sam pored ljudi već 2 godine u ovoj školi i ona je bila prva da me ispita dovoljno blizu da primeti promenu u boji mojih očiju. Drugi, dok su se divili lepoti moje porodici, su bili skloni tome da brzo spuste pogled kad im uzvratimo pogled. Posramljivali su se, blokirajući detalje našeg pojavljivanja u instinktivno nastojanje da se ni ne pokušavaju da razumeju. Neznanje je bilo blaženstvo za ljudski um.
Zašto je morala da bude baš ova devojka koja će videti toliko?
Gospodin Baner je prišao našem stolu. Zahvalno sam udahnuo veliku količinu čistog vazduha koji je doneo sa njim pre nego što se pomeša sa njenim mirisom.
“Dakle, Edvarde,” rekao je, gledajući u naše odgovore, “zar ne misliš da je Izabela trebala da dobije priliku sa mikroskopom?”
“Bela,” ispravio sam ga refleksivno. “Ustvari, ona je našla tri od pet.”
Misli gospodina Banera su bile skeptične kad se okrenuo devojci. “Da li si već radila ovu vežbu?”
Gledao sam, obuzet, dok se smešila, izgledajući malo posramljeno.
“Ne sa korenom luka.”
“Sa blastulom morune?” pitao je gospodin Baner.
“Aha.”
Ovo ga je iznenadilo. Današnji zadatak je bilo nešto što je izvukao iz naprednijeg kursa. Klimnuo je zamišljeno ka njoj. “Da li si bila u naprednom programu u Feniksu?”
“Da.”

Ona je bila napredna, onda, inteligentna za ljudsko biće. Ovo me nije iznenadilo.
“Dobro,” rekao je gospodin Baner, skupivši usne. “Pretpostavljam da je dobro što se vas dvoje laboratorijski partneri.” Okrenuo se i otišao mumlajući, “Tako bar druga deca imaju šansu da nauče nešto za sebe,” ispod daha. Sumnjao sam da je devojka mogla da čuje to. Počela je da crta krugove na svojoj svesci opet.
Dva ispusta do sad za pola sata. Veoma slabo pokazivanje sa moje strane. Iako nisam imao ni najmanju ideju šta je devojka mislila o meni – koliko se plašila, koliko je sumnjala? – znao sam da moram da uložim veći napor da bi je ostavio sa novim utiskom o meni. Nešto da joj da bolje uspomene od našeg poslednjeg surovog susreta.
“Baš šteta za sneg, zar ne?” rekao sam, ponavljajući mali razgovor koji sam čuo da već tuce učenika raspravlja. Dosadna, standardna tema za razgovor. Vreme – uvek sigurna tema.
Gledala je u mene sa očiglednom sumnjom u njenim očima – nenormalna reakcija sa moje sasvim normalne reči. “Ne baš,” rekla je, začuđujući me opet.
Pokušao sam da vratim razgovor na sigurne staze. Ona je bila iz mnogo svetlijeg, toplijeg mesta – njena koža je to odražavala nekako, uprkos svojoj lepoti – i hladnoća je sigurno činila nelagodnom. Moj hladan dodir sigurno jeste.
“Ti ne voliš hladnoću,” pretpostavio sam.
“Ni vlažnost,” složila se.
“Forks je sigurno teško mesto za tebe da živiš.” Možda nisi ni trebala da dođeš ovde, hteo sam da dodam. Možda treba da se vratiš tamo gde pripadaš. Nisam bio siguran da želim to, ustvari. Uvek bih se sećao mirisa njene krvi – da li je bilo ikakve garancije da je neću na kraju pratiti? Uostalom, ako ode, njen mozak će zauvek ostati misterija. Konstantna, dosadna zagonetka.
“Nemaš pojma koliko,” rekla je tiho, mrgodeći se na trenutak. Njeni odgovori nikad nisu bili ono što sam očekivao. Naterali su me da postavljam još pitanja.
“Zašto si onda došla ovde?” zahtevao sam, shvatajući u istom trenutku da je mi je ton bio previše optužujući, nedovoljno ležeran za razgovor. Pitanje je zvučalo neljubazno, kao da zabadam nos.
“To je…komplikovano.”
Trepnula je njenim krupnim očima, ostavljajući priču tako, i skoro sam eksplodirao od znatiželjnosti – radoznalost je gorela skoro kao i žeđ u mom grlu. Ustvari, shvatio sam da je postalo malo lakše da se diše; agonija je postajala podnošljivija kroz upoznatost.
“Mislim da mogu da pratim,” insistirao sam. Možda će joj obična ljubaznost pomoći da odgovara na moja pitanja dok god sam bio neuljudan da ih postavljam.
Gledala je nečujno u njene šake. Ovo me je činilo nestrpljivim; hteo sam da joj uzmem bradu u moju ruku i da joj podignem glavu da bih mogao da pročitam njene oči. Ali to bi bilo budalasto od mene – opasno – da dodirnem opet njenu kožu.
Odjednom je podigla pogled. Bilo je olakšanje to što sam mogao da vidim emocije u njenim očima opet. Progovorila je u žurbi, trčeći kroz reči.
“Moja majka se preudala.”
Ah, ovo je bilo dovoljno ljudski, lako da razumem. Patnja je prošla kroz njene bistre oči i napravila opet boru između njih.
“To ne zvuči toliko složeno” rekao sam. Moj glas je bio nežan iako se nisam trudio da bude takav. Njena tuga me je činila čudno bespomoćnim, želeći da postoji nešto što bih mogao da uradim da se ona oseća bolje. Čudan nagon. “Kada se to desilo?”
“Prošlog septembra.” Izdahnula je teško – ne baš uzdah. Držao sam dah dok je njen topli zadah dodirnuo moje lice.
“I ne sviđa ti se,” pretpostavio sam, tražeći još informacija.
“Ne, Fil je u redu,” rekla je, ispravljajući moju pretpostavku. Postojala je naznaka osmeha na uglovima njenih punih usana. “Previše mlad, možda, ali dovoljno dobar.”
Ovo se nije uklapalo u scenario koji sam gradio u mojoj glavi.
“Zašto onda nisi ostala sa njima” pitao sam, možda previše radoznalim glasom. Zvučalo je kao da njuškam. Što sam, ustvari, i radio.
“Fil putuje dosta. Igra bejzbol.” Opet se malo nasmejala kad je ovo izgovorila; ovaj izbor karijere je očigledno zabavljao.
I ja sam se nasmejao, ne razmišljajući. Nisam pokušavao da je nateram da se oseća slobodno. Njen osmeh me je samo naterao da se nasmešim u odgovor – da budem deo tajne.
“Jesam li čuo za njega?” U glavi sam preleteo preko imena svih profesionalnih igrača bejzbola, pitajući se koji Fil je bio njen….
“Verovatno ne. Ne igra baš dobro.” Još jedan osmeh. ”Samo u nižoj ligi. Putuje dosta.”
Spiskovi u mojoj glavi su se odmah prekinuli dok sam računao listu svih mogućnosti za manje od sekunde. U isto vreme, zamišljao sam i novi scenario.
“I tvoja majka te je poslala ovde da bi mogla da putuje s njim,” rekao sam.
Pravljenje pretpostavki je izvlačilo iz nje više informacija nego što je bio slučaj s pitanjima. Upalilo je opet. Njena brada se opet izbočila i njen izgled je odjednom bio tvrdoglav.
“Ne, nije me poslala ovde,” rekla je, i njen glas je sada imao nov, tvrd prizvuk.
Moja pretpostavka je uznemirila, iako nisam baš mogao da vidim kako. “Poslala sam sama sebe.”
Nisam mogao da shvatim njeno značenje, niti izvor njene uvređenosti. Bio sam potpuno izgubljen.
I zato sam odustao. Ova devojka nije imala smisla. Nije bila kao druga ljudska bića. Možda tišina njenog uma i parfem njenog mirisa nisu bili jedina neuobičajena stvar u vezi nje.
“Ne razumem.” priznao sam, nervirajući se da to priznam.
Uzdahnula je i gledala u moje oči duže nego što bi drugi ljudi mogli da podnesu.
“Prvo je bila sa mnom, ali joj je nedostajao,” objasnila je sporo, tonom koji je postajao sve usamljeniji sa svakom rečju. “To ju je činilo nesrećnom…..zato sam odlučila da je vreme da provedem neko kvalitetno vreme sa Čarlijem.”
Mala bora između njenih očiju se produbila.
“Ali sada si ti nesrećna,” promrmljao sam. Nisam mogao da prestanem da govorim moje hipoteze naglas, nadajući se da ću shvatiti od njenih reakcija. Ali ova, ipak, se nije činila daleko od traga.
“I?” rekla je, kao da ovo uopšte nije trebalo ni da se razmatra.
Nastavio sam da gledam u njene oči, osećajući da sam konačno dobio prvi uvid u njenu dušu. Video sam na osnovu te jedne reči gde je ona sebe stavljala kod svojih prioriteta. Za razliku od mnogih ljudskih bića, njene sopstvene potrebe su bile pri kraju liste.
Bila je nesebična.

izvinite zbog gresaka.... ovo je od 36. do 44. strane, tj. bez 44. nastavak narednih dana...

>eDwArD's LuLLaBy< (citat):Imam predlog : hajde da svi oni koji prevode neki deo to postave cim zavrse i onda na kraju kada sve bude zavrseno da neko to sve skupi poredu i onda (ako je to moguce) mogli bismo da prikacimo prevod kao Word dokument!!! mislim da ce tako biti lakse za citanje!! Sta kazete???

Daaa,tako i ja mslm da je najbolje. Evo ovo dole su dve poslednje stranice 1. pog. Jos vam dugujem prvi deo 2. pog. Nadam se da cu moci uskoro,nmg sad zbog glupe skole i takmicenja iz informatike,tj. nekog glupog konkursa...


1.pog.str.21,22
Nisam se zaustavio sve dok nisam usao u kola,prebrzo se krecuci celim putem.
Vecina ljudskih bica je vec otisla ,tako da nije bilo mnogo svedoka.Cuo sam ucenika sa 4.godine ,D.Dz.Gareta,kako primecije,a zatim zanemaruje…
Odakle se Kalen stvorio-kao da je nastao ni iz cega… Evo mene sa mastom ponovo. Mama mi uvek kaze…
Kada sam uklizao u Volvo,ostali su vec bili tamo.Pokusao sam da kontrolisem svoje disanje,ali udisao sam svez vazduh kao da me je neko gusio.
“Edvarde?” upitala je Alis,uznemirenim glasom.
Trznuo sam glavom prema njoj.
“Sta se tebi,dovraga,dogodilo?”Emet je upitao,pometen na trenutak,zbog cinjenice da Dzasper nije bio raspolozen za revans.
Umesto odgovora,ubacio sam auto u rikverc.Morao sam da se sklonim sa ovog mesta pre nego sto me Bela Svon doprati i do ovde,takodje. Moj osobni demon,proganja me… Okrenuo sam auto i ubrzao. Vozio sam cetrdeset pre nego sto sam izasao na put. Na putu sam vozio sedamdeset bre nego sto sam skrenuo za ugao.
Bez gledanja,znao sam da su se Emet,Rozali i Dzasper okrenuli da gledaju u Alis. Slegnula je ramenima. Nije videla ono sto se desilo,samo ono sto sledi.
Ona je sada gledala unapred za mene. Oboma nam se prikazalo ono sto je ona videla u svojoj glavi,I oboje smo se iznenadili.
“Odlazis?” prosaputala je.
Ostali su sada gledali u mene.
“Da li odlazim?” prosiktao sam.
Onda je videla,kolebao sam se oko svoje odluke,i druga opcija je odvela moju buducnost u tamnijem pravcu.
“Oh”
Bela Svon,mrtva. Moje od krvi grimizne oci,presijavaju se . Potraga se nastavlja. Pazljivo smo sacekali da prodje vreme pre nego sto je bilo sigurno da se povucemo i pocnemo ispocetka…
“Oh”,rekla je. Slika je postala preciznija. Po prvi put sam video unutrasnjost kuce sefa Svona,video Belu u maloj kuhinji sa zutim ormanima,okrenutu ledjima dok sam je uhodio iz senke…pustio miris da me vuce prema njoj…

“Stani!” Zajecao sam,ne mogavsi izdrzati vise.
“Izvini,”prosaputala je,sirom otvorivsi oci.
Cudoviste se radovalo.
I vizija u njenoj glavi se ponovo promenila. Pust autoput nocu,pored drvece prekriveno snegom,pojavljivalo se neprekidno pri brzini od skoro tri stotine pedeset kilometara na sat.
“Nedostajaces mi,”rekla je. “bez obzira na to koliko kratko odlazis.”
Emet i Rozali su razmenili pronicljiv pogled.
Skoro smo bili na skretanju za dugacak put koji je vodio do nase kuce.
“Ovde nas ostavi,”Alis je pokazala. “Trebao bi sam reci Karlajlu.”
Klimnuo sam,i auto je zaskripao zbog naglog zastoja.
Emet,Rozali i Dzasper su izasli u tisini;nameravali su primorati Alis da im objasni kada odem. Alis mi je dotakla rame.
“Uradices pravu stvar,”promrmljala je. Nije bila vizija ovaj put--naredba.
“Ona je Carlijeva jedina porodica.To bi ubilo i njega,takodje.”
“Da,” rekao sam,potvrdjujuci samo poslednji deo.
Kliznula je napolje da se pridruzi ostalima,dok su joj se obrve spajale u bojaznosti. Stopili su se sa sumom,nestajuci iz vidokruga pre nego sto sam stigao da okrenem auto.
Ubrzao sam prema gradu,i znao sam da ce vizije u Alisinoj glavi bljestati iz tamnih u svetle poput svetlosti stroba. Dok sam vozio devedeset nazad u Forks,nisam bio siguran gde idem. Da se oprostim sa ocem? Ili da zagrlim codoviste u sebi? Put je proleteo pod mojim gumama.

Evo i mog dela!!!!
ovo je prvo poglavlje od 16-20str:

Iako sam je mrzeo ,znao sam da je moja mrznja nepravedna. Znao sam da ustvari mrzim sebe. I mrzeo bih nas oboje mnogo vise kada bi ona bila mrtva.
Preziveo san taj sat ovako-zamisljajuci najbolji nacin da je ubijem, Pokusao sam da ne razmisljam o samom cinu. To bi bilo previse za mene; mogao bih da izgubim ovu borbu I da zavrsim ubijajuci sve u blizini . Tako da sam planirao strateski I nista vise. Ovo mi je pomoglo da prezivim taj sat.
Jednom,na samom kraju provirila je I pogledala me kroz zid svoje kose. Mogao sam da osetim neopravdanu mrznju koja je gorela iz mene kada sam susreo njen pogled –video sam odraz te mrznje u njenim preplasenim ocima. Krv je obojila njene obraze pre nego sto je ponovo uspela da se sakrije iza svoje kose I zamalo da me to dovrsi .
Ali culo se zvono. Spaslo me je zvono-kakav klise. Oboje smo bili spaseni. Ona od smrti. Ja sam bio spasen, barem na kratko, od toga da postanem stvorenje mojih kosamara ,ono koga sa plasim I koje prezirem.
Nisam mogao da hodam onoliko sporo koliko je trebalo dok sam izletao iz sobe. Da me je iko gledao mozda bi primetio nesto cudno u nacinu na koji sam se kretao Niko nije obracao paznju na mene. Sve ljudske misli jos uvek su bile usmerne na devojcicu osudjenu da umre za nesto manje od sat vremena.
Sakrio sam se u svojim kolima.
Nisam voleo da mislim kakoo moram da se krijem. Koliko kukavicki to zvuci. Ali trenutno je bilo tacno.
Nisam bio dovoljno disciplinovan da budem u blizini ljudi sada. Ulaganje tolike moje snage da ne ubijem jednog od njih me je ostavilo bez rezervi da odolim ostalima. Kakva steta bi to bila. Ako treba da se prepustim cudovistu onda bi to trebalo bude vredno predaje
Pustio sam muziku koja me inace smiruje ,sada nije mogala da uradi nista za mene. Ne, ono sto mi je najvise pomagalo je mokar,hladan, cist vazduh koji je ulazio kroz otvorene prozore. Iako sam mogao da se setim mirisa krvi Bele Svon savrseno dobro,udisanje cistog vazduha bilo je kao da sam oslobodio svoje telo infekcije.
Ponovo sam bio onaj stari. Mogao sam ponovo da mislim. Mogao sam da se borim. Mogao sam da se borim protiv onoga sto nisam zeleo da budem.
Nisam morao da idem do njene kuce. Nisam morao da je ubijem. Ocigledno. Bio sam racionalno bice koje moze da razmislja I imao sam izbor. Uvek postoji izbor.
Da se nisam onako osecao u ucionici…ali bio sam daleko od nje sada. Mozda ,ako bih je izbegavao veoma,veoma pazljivo nije bilo potrebe da se moj zivot promeni. Sve je bilo onako kako sam zeleo da bude. Zasto bi dozvolio da neko nepoznat i ukusan unisti to?
Nisam morao da razocaram mog oca. Nisam morao da budem uzrok stresa,brige…bola , moje majke. Da to bi bolelo moju usvojenu majku. Esme je bila tako nezna,krhka ,meka. Izazvati nekome kao sto je Esme bol bi bilo stvarno neoprostivo.
Koliko je ironicno sto sam hteo da zastitim ovu ljudsku devojcicu od sarkasticnih misli Dzesike Stenli.,koje nisu bile nikakva pretnja. Ja sam poslednja osoba koja treba da bude zastitnik Izabele Svon.
Gde je Alis,zapitao sam se? Zar me nije videla kako ubijam devoijcicu na mnogo nacina? Zasto nije dosla da pomogne- Da me zaustavi ili da mi pomogne da uklonimo dokaze,bilo sta. da li je bila toliko udubljena u to da Jasper ne upadne u nevolju da joj je promakla mnogo gora mogucnost. Da li sam bio snazniji nego sto sam mislio? Da li stvarno ne bi povredio devojicicu?
Ne, znao sam da to nije tacno. Alis se sigurno jako koncentrise na Jaspera.
Trazio sam je u tamo gde sam znao da ce biti,u mloj zgradi za casove engleskog.Nije me trebalo dugo da pronadjem njen poznati “glas”. I bio sam upravu. Svaka njena misao je bila okrenuta Jasperu,posmatrala je njegove male izbore, provaravala ih svakog minuta.
Voleo bih da mogu da je pitam za savet,ali u isto vreme mi je bilo drago sto nije znala za sta sam sposoban. Bila je nesvesna pokolja o kome sam razmisljao zadnjih sat vremena.
Osetio sam plamen u telu-plamen sramote. Nisam zeleo da iko od njih zna.
Kada bih mogao da izbegnem Belu Svon, kada bih mogao da se suzdrzim I ne ubijem je-cak I dok sam o ovome mislio cudoviste je zaskrgutalo zubima u frustraciji-onda niko nebi morao da zna.Kada bih mogao da se klonim njenog mirisa…
Ne postoji razlog da barem ne pokusam. Napravicu dobar izbor. Pokusacu da budem ono sto Karlajl misli da jesam.
Zadnji sat skole je jos malo bio zavrsen. Odlucio sam da sprovedem moj novi plan u delo. Bolje nego da sedim ovde na parkingu kuda bi ona mogla da prodje I unisti moj pokusaj. Opet sam osetio onu nepravednu mrznju prema devojcici. Mrzeo sam je zato sto je nesvesno imala moc nadamnom. Zato sto je mogla da me natera da postanem nesto sto ne volim.
Hodao sam brzo-malo prebrzo, ali nije bilo svedoka na malom kampusu do kancelarije. Nije bilo razloga da sretnem Belu Svon. Izbegavacu je kao nesrecu ,sto je I bila.
Kancelarija je bila prazna, sem sekretarice,koju sam I zeleo da vidim.
Nije primatila moj tihi ulazak.
“ Gospodjo Koup? ”
Zena sa neprirodno crvenom kosom je pogledala u mene I rasirila oci. Uvek bi ih uhvatilo ne spremne, male naznake koje nisu mogli da shvate, ma koliko puta da su videli jednog od nas.
“ Oh” rekla je ,malo usplahireno. Ispravila je majcu. Glupo,pomislila je. Mogao bi da mi bude sin. Previse je mlad da o njemu tako razmisljam…
“ Zdravo Edvarde. Sta mogu da ucinim za tebe. “Trepnula je kroz debela stakla svojih naocara.
Neprijatno. Ali znao sam da budem sarmantan kada sam to hteo. Bilo je lako, s obzirom da sam odmah znao kako bi bilo kakav gest bio prihvacen.
Nagnuo sam se i susreo njen pogled kao da zurim u dubinu njenih malih braon ociju.njene misli su vec leprsale. Ovo bi trebalo da bude jednostavno.
“Pitao sam se da li mozete da mi pomognete sa mojim rasporedom” rekao sam mekim glasom koji sam koristio kada nisam hteo da uplasim ljude.
Cuo sam kako njeno srce pocinje da kuca brze.
“ Naravno Edvarde.Kako mogu da pomognem? ” Previse je mlad,previse je mlad, pevusila je sebi.
Pogresno,naravno. Bio sam stariji od njenog dede. Ali prema mojoj vozackoj dozvoli ,bila je upravu.
“Pitao sam se da li mogu da se premestim sa biologije na visi nivo prirodnih nauka. Fizike, mozda?? “
“Da li bi zbog toga postojao problem sa gospodinom Banerom, Edvarde? “
“Ne,uvopste,samo stvar je u tome sto sam ovo gradivo vec ucio.”
“ U onoj naprednoj skoli u koju ste svi isli na Aljasci.,tacno. “stisnula je tanke usne dok je razmisljala o ovome. Oni bi svi trebalo da budu na fakultetu. Cula sam da se nastavnici zale. Savrsene ocene,uvek znaju odgovor na pitanje-kao da su nasli nacin da iz svakog predmeta prepisuju. Gospodin Varner bi pre verovao da neko prepisuje nego da prihvati da je ucenik pametniji od njega…Mogu da se kladim da im majka pomaze oko ucenja… “ Ustavari Edvarde,fizika je trenutno puna. Gospodin baner mrzi kada u razredu ima vise od dvadesteipet ucenika”
“Ne bih predstavljao smetnju.”
Naravno da ne. Jedan od savrsenih Kalena nebi.”Znam to Edvarde ali jednostavno nema dovoljno mesta…”
“Da li bih onda mogao da odustanem od biologije? Koristio bih to vreme za samostalno ucenje. “
“Da odustanes od biologije?? “ Usta su joj se otvorila. To je ludo.Koliko je tesko da sedis na casu I slusas gradivo koje vec znas? Mora da postoji problem sa gospodinom Banerom. Pitam se da li treba da popricam sa Bobom u vezi toga?
“Neces imati dovoljno poena da diplomiras.”
“Nadoknadicu to sledece godine.”
“Mozda bi trebalo da popricas sa roditeljima o ovome.”
Vrata su se otvorila iza mene,ali ko god da je usao nije mislio o meni,tako da sam ignorisao pridoslicu I koncentrisao se na gospodju Koup.
Nagnuo sam se jos blize njoj I rasirio sam oci. Ovo bi funkcionisalo bolje da su bile zlatne ,a ne crne. Crnilo je plasilo ljude,bas kao sto I treba.
“Molim vas gospodjo Koup?” Pokusao sam da mi glas bude lagan I prijatan koliko god moze da bude. “Zar ne postoji ni jedan cas na koji mogu da se prebacim? Mora da postoji mesto negde? Nemoguce da je sesti cas biologije jedino resenje…”
Nasmesio sam se,pazljivo da neotkrijem previse zube jer bi je to preplasio,pustio sam da ovaj izraz omeksa moje lice .
Njemo srce je udaralo jos brze.Previse je mlad ,podsetila je sebe. “Pa mozda bih mogla da popricam sa Bobom-mislim gospodinom Banerom.Mogla bi da vidim da li…”
Bio je potreban samo sekund da se sve promeni: atmosfera u sobi,moja misija ovde ,razlog iz kog sam se naginjao ka crvenokosoj zeni…Ono sto je pre bila moja svrha sada se promenilo.
Bio je potreban samo sekund sa Samanta Vels otvori vrata I ubaci kartu sa zakasnenjima u korpu pored vrata I da pojuri ponovo napolje u zurbi da sto pre ode iz skole.Bio je potreban samo da sekund da shvatim zasto me prva osoba koja je usla nije prekinula svojim mislima.
Okrenuo sam se mada nije bilo potrebno da to uradim da bih bio suguran.okrenuo sam se polako,boreci se da kontrolisem misice koji su mi se protivili.
Bela Svon je stajala ledjima oslonjena na zid pored vrata,sa parcetom papira stegnutim u rukama.njene oci bile su jos sire kada je videla moj divlji,neljudski pogled.
Miris njene krvi je zasitio svaki delic vazduha u maloj,vrucoj sobi. Moje grlo je pocelo da gori.
Ruka mi je stajala u vazduhu iznad saltera. Ne bih morao da se okrenem da bi dohvatio gospodju Koup I udario njenu glavu o salter dovoljno jako da je ubijem,Dva zivota bolje nego dvadeset. Bila bi to razmena.
Cudoviste je cekalo nestrpljivo,gladno,da to I uradim.
Ali uvek je postojao izbor-morao je da postoji.
Prekinuo sam rad svojih pluca, I zamislio sam Karlajlovo lice.
Okrenuo sam se da se suocim sa gospodjom Koup I cuo sam njeno unutrasnje iznenadjenje kada je videla promenu u mom izrazu.Udaljila se od mene,ali njen strah se nije formirao kao povezane reci.
Koristeci svu kontrolu koju sam stekao tokom decenija samoodricanja uspeo sam da nateram svoj glas da bude jednak I miran. Imao sam jedva dovoljno vazduha u plucima da progovorim jos jednom, jureci kroz reci.
“Nema veze ,onda. Vidim da je ono sto trazim nemoguce.Hvala vam puno na pomoci.”
Okrenuo sam se I izjurio iz sobe,pokusavajuci da ne osetim toplokrvno srce u telu devojcice dok sam prolazio samo na milimetar od nje.


Odakle dalje da prevodim?????

aaa pa wi ste genijalciiiiiiiiii so0per braw0 wam ga... :*********
))))))))))))))))))))))))))))))))))

>eDwArD's LuLLaBy< (citat):Imam predlog : hajde da svi oni koji prevode neki deo to postave cim zavrse i onda na kraju kada sve bude zavrseno da neko to sve skupi poredu i onda (ako je to moguce) mogli bismo da prikacimo prevod kao Word dokument!!! mislim da ce tako biti lakse za citanje!! Sta kazete???

Predlog ti je odlican
Ljudi da vam rezimiram imamo:
1-5
16-20
21,22
36-43

ajde neka mi neko kaze odakle dokle da prevodim dalje????

Pa sad bi trebali 3.poglavlje,ali ne znam ko jos hoce.Ja bih,ali nmg,jos nisam ni drugo,jedva cekam da uhavatim malo vremena,pa da prevodim. Sacekaj malo,mozda neko bude hteo 3.sa tobom.

oki !!! Ja cu da pocnem trece poglavlje ali cu od sada biti malo sporija zbog skole!!!

carice ste,ali stvarno......sad sam ovo videla........ja mutava za eng. hehehehe....bravo

e ja sam prevela jos nekih 4, 5 strana, ali sad cu biti mnoooogo sporija zbog skole. zao mi je, ali zavrsicu tek za sledeci vikend, ova prva nedelja mi je katastrofa...